U meni i u gori jedno ime.

Lete nebom banovi, kao carski gradovi, sobom torbe ne nose, niti hoće da prose.

Žuto, savijeno, u meso ubodeno; svrbi i boli, i opet kaže: nek stoji.

Deda babu tišti, ispod babe bela pena pišti.

Od mene svaka torba postaje lakša. Šta sam ja?

Dva pera vitopera, sa dva rogotala i četiri čokotala.

Ja uzmem gvozden ključ, te otvorim zelen grad, pa išćeram crna goveda.

Duše nema, a miče se; srce nema, u njem kuca; noge nema, ljude služi.

Bela njiva, crno seme, mudra glava koja seje.

Ja imadoh crne goste; dođoše mi u ljeto, a odoše u zimu.

I bez nogu, i bez ruku, samo sebi drum pravi.

Trkom trči šarka preko polja žarka, drvena repa, gvozdena kljuna.