Čeljad pohvatah, kuća mi pobeže kroz prozore.

Vržem jarca za dubicu, pa ga pljujem u bradicu.

Dole pasja šapa, na vrh đavolji perčin, a u sredi božji blagoslov.

Ako nema, ružen je, ako ima, bijen je.

Imadoh dva brata: dok bejahu slepi, vrlo mi lepi, a čim progledaju, ne valjaju.

Krećeš na crveno, a staješ na zeleno. Šta je to?

Igra mlada oko Tabor-grada, da izigra Čokoriju kneza.

Iza gore vila graje, nosi vijenac oko glave.

Na dva panja sto kovača kuju, jedan drugog nimalo ne čuju.

Brat i ja uvek idemo zajedno, iako smo veoma različiti. Njega čuješ, ali mene ne. Mene vidiš, ali njega ne. Ko smo mi?

Druge zove, sebe ne čuje.

Šišilo, pipilo, didi baba nakarada, jare kokorljivo.