Žuto, savijeno, u meso ubodeno; svrbi i boli, i opet kaže: nek stoji.

Vodom ide, ne bućka; gorom ide, ne šuška.

Jedna gruda voska, celom svetu dosta.

Vipoje poji, na koplju stoji; da nije vipoja, ne bi bilo nikoga.

Dolete vrana u selo iz luga, te požnje srpom brata i druga.

Danju leti i skače, a noću se ne pomiče.

Bacih štap pod oblak, pa mi pade od oblaka puno kolo devojaka.

Bez igle uboden, bez vatre opečen.

Laje – pas nije; sve se oko naše kuće vije, od paščadi se krije.

Danju gospođa, noću sluškinja.

Četiri brata putem jure, jedan drugog ne može da stigne.

Šušubača putem ide, susrete ga šušubač, pa se šćahu šušubati, ma ne dade šuplje gvožđe.