Među konje raslo, međ’ đevojke igralo, te im dojke ticalo.

Kad me u glavu udariše, rep mi zabiše; đe me zabiše, tu i ostaviše.

Ćićer poje pod lopuh, ćićerica dohodi, mrvice mu donosi.

Mrtvi rodiše živoga.

Živa zemlja mrtvom gospodari.

Zlatni konji, svileni pokrovci.

Malo, garavo, svu noć cara varalo.

Mrtvi nosi živoga preko polja nepočin-polja; ne počinuo dok ne pogodiš.

Uđe golo u rutavo.

Mlada sam i zelena, lijepa a malena; ko me takne – kune me.

Mrtva kobila kraj puta leži, a iz nje živi mravi izlaze.

Šta je to što niko ne želi da ima, ali niko ne želi ni da izgubi?