Mrtvi rodiše živoga.

Bela kula bez prozora.

Jedan mrtav između dva živa.

Besna kučka usred gore laje; kad god lane, drveta nestane.

Crna buva kuću čuva.

Kad sam slep, svak me voli; kad progledam, svak me mrzi.

Živi bez tela, govori bez jezika, plače bez duše, smeje se bez radosti; niko ga ne vidi, a svi ga čuju.

I bez nogu, i bez ruku, samo sebi drum pravi.

Usred sobe razapet vuk.

Mala sam, glatka sam, jedno uvo imam, ali bez mene sav svijet ne može da bude.

Šta je to što niko ne želi da ima, ali niko ne želi ni da izgubi?

U danu ga nigde živa nema; noću peva tanko glasovito, a sa kopljem bode ponosito.