Ja imadoh crne goste; dođoše mi u ljeto, a odoše u zimu.

Šuman deda, šuman baba, rodiše dete za lepotu.

U bunaru vatra gori.

Brava na kući, lopov u kući.

Glava u gori, rep u moru.

Crven trči po putiću, u crvenom kaputiću, a sve viče “Aj, aj, divan ti sam ja!”

U nas jarac, čudan jarac, u njega su čudni rozi: na jednome zmaj kuje, a na drugom vran graje; ne čuje vran šta zmaj kuje, ni čuje zmaj šta vran graje.

Čeljad pohvatah, kuća mi pobeže kroz prozore.

Dva čoveka su stajala pored reke. Za obalu je bio privezan čamac u koji može da stane samo jedna osoba, ali ipak su oba čoveka uspela da pređu reku. Kako je to moguće?

Kućica u gorici, na jednoj nožici.

Šta je to što može da proputuje čitav svet, a ne pomera se iz ćoška?

Za ovcama ide, čobanin nije; u lov ide, lovac nije; noću straži, stražar nije.