Ja sam mlad, tanak, lep, kad putujem imam rep. Što god idem dalje, mog repa sve manje. Izgubim ga putujući, pa bez repa dođem kući.

Ugrkinja vodu nosi, utrci je susretoše, utrkinja zemlji pade, ugrcima vode dade.

Dve koke pod strehom čuče, niti kisnu nit’ pod njih poteče, a svagda su mokre.

Crven trči po putiću, u crvenom kaputiću, a sve viče “Aj, aj, divan ti sam ja!”

Careve dvije seke svakog vide, sebe ne vide.

Jedno vrelo na četvoro se razlijeva.

Belo je, sneg nije, slatko je, med nije.

Hroma svraka sve polje preskaka.

U naše kučke oko na repu.

Šušubača putem ide, susrete ga šušubač, pa se šćahu šušubati, ma ne dade šuplje gvožđe.

Živo nije, zemlju rije.

Zemlja plače, gora je zabavlja.