U škrinjici, vinjici, poji mali vitikos.

Bele čele na tle sele, oganj pade, njih nestade.

Jedno ime i u gori i u vodi.

Jedna guja preko bela sveta.

Manje veće premeće.

U glavi mi popuhuju, a u rebra pokuckuju, repom jade odušuju.

Delija se bani, sve kadune vabi, kad ne nađe svoju, ne štedi ni moju.

Zašto ptice lete na jug kada je jesen?

Ja udarih gvozdenim maljem u Kamen-grad, iz njega skoči Devenduka kralj i primi se u Mekiš-grad.

Gde nam je vranac lane ležao, i danas mu se mesto poznaje.

Zemlja plače, gora je zabavlja.

U našega ćaće devetoro braće.