Krvav đeko iz pećine bleji.

Iza gore vila graje, nosi vijenac oko glave.

Dve koke pod strehom čuče, niti kisnu nit’ pod njih poteče, a svagda su mokre.

Gde naš crvenko leži, onde nikad trava ne niče.

Šušubača putem ide, susrete ga šušubač, pa se šćahu šušubati, ma ne dade šuplje gvožđe.

Kad se Jeka iskokota, zavuče se ispod plota.

Careve dvije seke svakog vide, sebe ne vide.

Mala sam, glatka sam, jedno uvo imam, ali bez mene sav svijet ne može da bude.

Ti nosiš mene, ja nosim tebe.

Četiri četirka i dva leptirka, nad njima erak vije perak.

Uvek sam ispred tebe i nikad nisam iza tebe. Šta sam ja?

Jedno maleno, po srijedi tanano, sve je polje prebralo.