Uveče zlatno proso prosu, a ujutro sve pokupi.

Delija se bani, sve kadune vabi, kad ne nađe svoju, ne štedi ni moju.

Šareno ti kolo velju, ni na nebu, ni na zemlji.

Zobah zopcu od mora do Stambola, nit je mogoh pozobati, niti kome ostaviti.

Stoji kula u polju, kad sneg pade nje nestade.

Dve koke pod strehom čuče, niti kisnu nit’ pod njih poteče, a svagda su mokre.

Galonja ulježe, rogovi ne mogoše.

Belo kao guska, ide kao guska, dreči kao guska, a nije guska.

Kad đed babi pušta krv, jedva pod njom osta živ.

Dovuče se šigo-migo, za njim brkov sitno-hitro; da ne bi babine rupe, upade u brkove ruke.

U vodi se vide, a u vodi nisu.

Leptirica lepeće kroz bijelo lešće; petina je ćeraju, a petina čekaju.