Dva niza bisera pozobaše sav rod iz sela.

Što u mene, što u tebe, što u ovce bjelice, što u zrnu pšenice.

Čeljad pohvatah, kuća mi pobeže kroz prozore.

Malen sam, žestok sam, ako me takneš, znaćeš ko sam.

Zlatni konji, svileni pokrovci.

Zaklah vola rebronju, sva mu rebra pojedoh, jedno rebro ostavih – dogodine biće vo.

Čuča čuči, bega beži, skoči čuča te uhvati begu.

Visi visilica, pod njom sedi kosmatica. Boga moli kosmatica da joj padne visilica.

Uvek sam ispred tebe i nikad nisam iza tebe. Šta sam ja?

Brat i sestra rodiše se, vazda skupa putovaše, jedno drugo ne videše.

Vazdan radi, a hleba i vode ne traži.

U bunaru vatra gori.