Iz malena neba sneg pada.

U naše kučke oko na repu.

Zubi gvozdeni, srce prteno, a telo drveno.

U danu ga nigde živa nema; noću peva tanko glasovito, a sa kopljem bode ponosito.

Laje – pas nije; sve se oko naše kuće vije, od paščadi se krije.

Bezubo prase junačku glavu popase.

Car pade, kapa mu ostade.

Među konje raslo, međ’ đevojke igralo, te im dojke ticalo.

Jedan lije, drugi pije, treći raste.

Motovilo vilo, po gori hodilo, ni vode pilo, ni trave paslo, opet sito doma došlo.

Beža beži, preža preži; skoči preža te uhvati bežu.

Ja iziđoh na srebrno gumno i udarih u zlatne svirale; svak me ču, a niko ne vide.