Uteče mi kumbas uz brdašce, niz brdašce; ko mi neće kazati, krvavo mu srdašce.

Leži vo galonja, dođe vo bjelonja, pa ga poćera.

Bela njiva, crno seme, mudra glava koja seje.

Ja udarih gvozdenim maljem u Kamen-grad, iz njega skoči Devenduka kralj i primi se u Mekiš-grad.

Bele koke ispod strehe vire.

Lajav delija u procijepu leži.

Divlje i pitomo, bolje se paze nego brat i sestra.

Mlada sam i zelena, lijepa a malena; ko me takne – kune me.

Druge zove, sebe ne čuje.

Majstorija se vidi, a majstor se ne vidi.

Kositero litero, niti se peče niti se vari, a ceo svet se njime hrani.

Kupujemo ih da bi jeli, ali ne jedemo ih?