Mrtvi nosi živoga preko polja nepočin-polja; ne počinuo dok ne pogodiš.

Živi bez tela, govori bez jezika, plače bez duše, smeje se bez radosti; niko ga ne vidi, a svi ga čuju.

Od mene svaka torba postaje lakša. Šta sam ja?

U naše kučke oko na repu.

Divna moma divnim putem ide, divne pesme peva, vrlo pazi gde zalazi.

Manje veće premeće.

Jedno maleno, po srijedi tanano, sve je polje prebralo.

Vržem jarca za dubicu, pa ga pljujem u bradicu.

Kući ide, a moli Boga da nikoga u kući ne nađe.

Krpa na krpu, tipa na tipu, ni koncem šiveno, ni iglom bodeno.

Žuto je – smilj nije, zeleno je – jed nije, crveno je – krv nije.

I u mene, i u tebe, i u šupca i u lukca, a i u drvene palice.