Živo nije, zemlju rije.

Laje – pas nije; sve se oko naše kuće vije, od paščadi se krije.

Tanano tabanato, a na vrhu granato.

Veži ga – ide, odveži ga – ne ide.

Gde nam je vranac lane ležao, i danas mu se mesto poznaje.

Kad naša odiva porodi sina, zapjeva veselo, začu je sve selo.

Imam mnogo zuba, ali ne mogu da grizem. Šta sam ja?

U našega ćaće devetoro braće.

Manda mandolina, ključe izgubila, našao ih mesec, otelo mu sunce.

Mesan ražanj, gvozdeno pecivo.

Bez igle uboden, bez vatre opečen.

Dve koke pod strehom čuče, niti kisnu nit’ pod njih poteče, a svagda su mokre.