Bela kvočka danju piliće rastura; crna kvočka noću piliće sakuplja.

Deca trče, a otac se još nije rodio.

Uveče zlatno proso prosu, a ujutro sve pokupi.

Čuješ ga, a ne vidiš ga.

Od mene svaka torba postaje lakša. Šta sam ja?

Šta je to što niko ne želi da ima, ali niko ne želi ni da izgubi?

Duše nema, a miče se; srce nema, u njem kuca; noge nema, ljude služi.

Jedan prut čitav tor oplete.

Kuća bez vrata i prozora, a u njoj meso i kosti rastu.

Vije se kao uzda, uzda nije; kandže ima, mačka nije.

Kad inje pade, sve se more smrže.

Dve koke pod strehom čuče, niti kisnu nit’ pod njih poteče, a svagda su mokre.