U našega ćaće devetoro braće.

Dve koke pod strehom čuče, niti kisnu nit’ pod njih poteče, a svagda su mokre.

U gorici na jednoj nožici.

Na vrančiću kolo igra.

Zlatna tepsija puna zlatnih koštica.

Zapliva ptica dugorepica, prepliva more, a krila ne skvasi.

Ja oćerah kravu jalovu, a doćerah je doma steonu.

Tri sestre i četiri brata idu zajedno jedno za drugim, a nikad se ne dostignu.

Stoji kula u polju, kad sneg pade nje nestade.

Brat i ja uvek idemo zajedno, iako smo veoma različiti. Njega čuješ, ali mene ne. Mene vidiš, ali njega ne. Ko smo mi?

Kad me u glavu udariše, rep mi zabiše; đe me zabiše, tu i ostaviše.

Veliko k’o breg, gorko k’o jed, slatko k’o med.