Dovuče se šigo-migo, za njim brkov sitno-hitro; da ne bi babine rupe, upade u brkove ruke.

Od mene svaka torba postaje lakša. Šta sam ja?

Iziđe dika iz t’mnika, pa ponese tri zlatna ručnika.

Iščupah hrast nasred gore i mesto mu ne mogu naći.

Uvek me imaš, ali me uvek i ostavljaš za sobom. Šta sam ja?

Leži vila usred vira; čeka svoje sinove iz bijelih gradova.

Decu ne rađa, a tovar nosi.

Manda mandolina, ključe izgubila, našao ih mesec, otelo mu sunce.

Vazdan radi, a hleba i vode ne traži.

Na vrhu je okato, na sredini bokato, a jezikom žerav zoblje.

Šta je to što može da proputuje čitav svet, a ne pomera se iz ćoška?

Žuto, savijeno, u meso ubodeno; svrbi i boli, i opet kaže: nek stoji.