Devojka nosi sto košulja, dunu vetar – gola stražnjica.

Ja udarih gvozdenim maljem u Kamen-grad, iz njega skoči Devenduka kralj i primi se u Mekiš-grad.

Što sam dug, da sam prav, do neba bi dohvatio.

Bacih štap pod oblak, pa mi pade od oblaka puno kolo devojaka.

Usta nema, a ujeda.

U vodi se vide, a u vodi nisu.

Lipu sekoh jedno leto, sekoh lipu drugo leto, sekoh lipu treće leto – a sva lipa jednolika.

Gde naš crvenko leži, onde nikad trava ne niče.

Bela se rodi, zelena odraste, crvena umre.

Leži vila usred vira; čeka svoje sinove iz bijelih gradova.

Iziđe vila iz cerovika, i prosu bezbroj zlatnika.

Dva se brata vazdan biju, noću se celivaju.