Vržem jarca za dubicu, pa ga pljujem u bradicu.

Konj bez glave, put bez trave, beli svet pređe.

Masno je – maslo nije, zeleno je – žuč nije, slatko je – med nije, gorko je – pelin nije.

Zimi me grliš, a leti ne mariš za me.

Lakomo prase nad grmom pase, dan i noć tiče, a grm se ne miče.

Živa zemlja mrtvom gospodari.

Zaklato, odrto, ide kući pevajući.

Kad sin majku nosaše, majka mu o zlu mišljaše.

Tanko kao žica, vitko kao zmija, puca kao puška, grize kao pas.

U jednoj kućici trideset devojaka, obučene u bele haljine, sa crvenim kapama.

Ja uzmem gvozden ključ, te otvorim zelen grad, pa išćeram crna goveda.

Brat i ja uvek idemo zajedno, iako smo veoma različiti. Njega čuješ, ali mene ne. Mene vidiš, ali njega ne. Ko smo mi?