U naše tete suknja do pete, ni koncem sašivena, ni iglom prošivena.

Dva se brata vazdan biju, noću se celivaju.

Celoga veka prede, a žicu mu ne vidiš.

Zobah zopcu od mora do Stambola, nit je mogoh pozobati, niti kome ostaviti.

Voćku tresem ovde, a rod na po sata daleko pada.

Jedan prut čitav tor oplete.

Gvozden konj, koštan samar, kožni ular.

Iz živog ispade, živ ga diže, jezik mu raseče, te sedamdeset i sedam jezika govori.

Drvena rebra, a prteno srce.

Dva se brata glede preko žive grede.

Car posla carici u tisovoj kablici dvanaest zlatnih jabuka. U svakoj jabuci po četiri kruške, u svakoj kruški po sedam semenki.

Zubi gvozdeni, srce prteno, a telo drveno.