Što si od koga čuo, ja sam ti kazao.

Mala baštica sitnim trnjem ograđena.

Žuto, savijeno, u meso ubodeno; svrbi i boli, i opet kaže: nek stoji.

Vazdan radi, a hleba i vode ne traži.

Zaklato, odrto, ide kući pevajući.

Žutonja liže galonju.

Koga ja poljubim, dugo me pamti.

Žuto je – smilj nije, zeleno je – jed nije, crveno je – krv nije.

Besna kučka usred gore laje; kad god lane, drveta nestane.

U jednoj kućici trideset devojaka, obučene u bele haljine, sa crvenim kapama.

Kupujemo ih da bi jeli, ali ne jedemo ih?

Zaklah vola rebronju, sva mu rebra pojedoh, jedno rebro ostavih – dogodine biće vo.